Зора Петровић (1894-1962) je једна од најзначајнијих представника српског колористичког експресионизма 20. века.
Ова успешна и образована жена, пропутовала је много, а у својој богатој каријери, радила је као професор цртања у Другој женској гимназији, као и професор Академије ликовне уметности у Београду.

Била је члан неколико, тада новооснованих, уметничких удружења: „Лада“, „Облик“ и „Самостални“. Одбацила је стеге академизма, а опет је остала блиска традицији и поднебљу из којег потиче. Она је знала да не постоји само естетска лепота и тражила је лепоту у истини. Имала је склоност ка снажној, изражајној боји пастуозног намаза, којом је у заносу градила слике.

Њен сликарски опус чине углавном женски актови, али и још неке свевремене теме, попут аутопортрета, портрета, пејзажа или мртве природе. У њеном сликарству нема места естетизовању и улепшавању, оно је моћно, брутално и искрено, пре свега