Драги Тео

Изгубљен сам, морам рећи, у својој компликованости. Пред сликом дивног Париза ноћу упадам у тмину његове бесмислености.

Губе се обриси у мрачним прелазима, и тим омамљеним људима тек пророчки трепере сенке од немира воска. Гунгула је ненадмашна; она пробија као игла кроз слепоочницу.

Нагнут сам и успаван, уморан од песме зелене виле. Чујем Тулуза како ми говори о зори и сумраку над пољанама житарица и воћњака што омамљују инсекте под жегом лета.

Тамо ћеш, каже он, пронаћи своје уточиште; где даљина велеградске тмине као контраст појачава светлост саме природе села. Играћемо се мимоилажења, чујем га, ти бежиш тамо, одакле сам ја одмаглио. Дуг ће бити исплаћен. Опет се шали са мном, тај весели покварењак. Мами ме у скитничење, позива на друмове којима је сам невичан.

Премда, каже, вртлози града ме утапају својом тамом. И са собом носе све оне које волим. Стога сам га послушао, и отишао у Провансу. Тамо ће тишина дисати мирисима мојих слика. Савршена синестезија. За тим сам одувек трагао. Сва чула у једном, што погледом крије неснађену снагу за портале душе – наше очи.

Моје су упрте према самом кретању Сунца, стога ћу почети од оног живота који ми је сродан. Сунцокрети, Тео, сунцокрети, та озерена бића са осмехом доброте. Јер шта је један сунцокрет у кршини, и друштву ћутљивог камена? Увео цвет! И шта је један човек који језди пред нетрпељивом околином? Увео свет!

Твој, Винсент